кредит: Јен Б. Петерс за ХункерКада сам први пут стигао у Убуд, нисам био нимало импресиониран. Пре путовања сам резервисао јефтини хостел у северном делу града и ускочио сам у такси да ме одвезем из Цанггуа, села на јужној обали. Било је вруће и влажно јутро прошлог октобра, и док смо се возили у средишње горје, стални завоји на цести ми се извикивали и спавали.
Док сам отварао и затварао очи, још увек искрварен летом, сећам се да сам био преплављен новим видицима, мирисима и погледима. Рекао сам себи: „Оног дана када успем да обилазим те путеве сам, без помоћи карте, могу рећи да живим на Балију, да сам код куће.“ Током те прве вожње нисам знао да осећај као код куће на Балију значи много више од познавања руте напамет.
Такође нисам знао колико ћу остати. Нисам правио никакве планове, осим хостела, и прошло је више од годину дана откако дуго живим на једном месту. Прије тога радио сам на јахтама које су пловиле морем и дијелио сам свој лични простор са кабином посаде и својим дечком. Тада сам се пре тога преселио свуда на копну: направио сам привремене домове у Лондону, Шангају и Милану. Дане сам проводио у возовима, улазио у хостеле и сударио се са пријатељима. Једном сам две недеље у Тасманији поставио шатор - то ми је било најдраже. Али након четири године готово непрестаног путовања, био сам посвећен проналажењу правог дома.
Ипак, кад сам стигао у Убуд, све што сам видео кроз прозоре таксија био је саобраћај, туристи и хаос. Нисам познавао језик или културу, што није нови осећај, али овде се осећало другачије. Знао сам да је Бали, острвска провинција Индонезије, подељен на регионе. Ти региони су подељени у округе који су потом раздвојени на села. На Балију постоји више од 700 села. А идеја о "кући" је једнако сложена.
Недуго након што сам се преселио у други привремени дом и отпаковао свој „комплет“ удобности - укључујући љубичасту ћебе, одговарајућу јастучницу, пет разгледница, тамјан и звучнике - сазнао сам за балиску идеју о кући. Архитектонске структуре су грађене по концепту Три Ангга, трослојна хијерархија која почиње са високом и светом утама, онда свакодневни простор мадиа, а затим доњи и нечисти ниста. Сваки ниво одговара пејзажу. Прво је брдо Агунг, највиши врх у земљи, затим низина, затим море.
У традиционалном балинејском дому, капија је окренута према југу према океану, а заштићена је светињом како би се дочекали добри духови и одбацили лоши. Кухиња и купатило су постављени близу, као нечисти делови породичног споја. Затим, горе горе и окренуто према северу, ту је породични храм и кућа најстаријих чланова породице, обично деда и бака.
За ово сам први пут сазнао када је све још било ново и безвезе. Пријатељ којег сам срео у Лондону ме је посећивао неколико дана, и док смо лутали наоколо, прошетали смо кроз врата уличице. Ту су нас дочекали статуа Ганеше, божанства са слонима које су широко поштовали као "отклањача препрека" и "господара почетака". Завирили смо у пансион који су водиле две сестре, Ваиан и Ниоман. И одједном, осетио сам као да имам разлога бити овде.
Ваианова породица градила је нову кућу у насељу, и није ми прошло пуно времена док сам тражио да живим у бунгалову поред њеног. У поподневним сатима гледали смо како резбарери камена пажљиво раде на Ваиановој кући. Ноћу бисмо седели на тријему и разговарали, а она би ме научила шта кући треба - како се уклапа у наратив који се протеже далеко изван његових зидова.
Кућа мора имати приче, рекла је, везу са својом породицом. Треба да буде везан за богове, за сунце и месец, за добре расположења. Тек тада ће кућа бити заштићена. Кад је њена кућа била готова, рекла је да ћемо на зидове ставити капи пилеће крви, јер би тада кућа "била жива". А током године бисмо потиснули лоше расположење ватром, песмама, светом водом, гласним бубњевима и Араком, локалним алкохолним пићима. Ваиан ме научио свим тим традицијама, а она се побринула да се осећам као да сам део њих. Откад смо се упознали, учествовао сам у церемонијама, рођенданима Балинесеа, рођенданима породичних храмова и другим важним светим данима.
Ја сам аутсајдер који полако напредује. Имам гуске кад ми Ваиан прича приче о духовима и боговима. И осећам радост и носталгију кад ми Ниоман исприча анегдоте из прошлих церемонија, одскочне стијене свог детињства. Држим море у леђима, а Моунт Агунг испред. Имам кров над главом. И све више и више, учим да разумем где живим и људе који су ме дочекали. То је место митова и историје суспендовано између планине и мора.
Прошло је нешто више од шест месеци од како сам се преселио у Убуд. Сада имам скутер и кад га возим загрли завојиту трасу танке цесте која пролази кроз бујну вегетацију. То је пут којим често путујем, пут који сам прошао кад сам први пут дошао таксијем. И премда знам напамет напамет, то није оно због чега се осјећам као код куће.
Нашао сам дом јер сам нашао смисао. А то је авантура коју вреди предузети.
Лилли Цровара је слободна савјетница за комуникације и стваралац садржаја која управља заједницама дигиталних номада свјесним приступом путовању.
